Home

(Priča nagrađena na natječaju za kratku priču “Pričigin”, u Splitu. 2009.g.)

MILJENKO JERGOVIĆ



Adam Kardum, sin Cice, Ruth Kardum, rođena Shulman, šnajderice i modistice sa salonom u ulici Mona Grazie, i profesora Melkiora Karduma, sina bogatog izraelskog trgovca starinama, Shloma Karduma, čije ime mudar i miroljubiv znači, zaljubio se u djevojku iz njemu paralelnog razreda Osnovne škole Bane Šurban na Grbavici.

Adam je pohađao sedmi dva razred, a njegov najbolji drug, Arif, sin siromašnog hauzmajstora Idriza, išao je sedmi tri razred. U isti razred ko i Adamova simpatija Semiha Mehmemedović.

Upravo preko Arifa je Adam i upoznao Semihu , na jednom školskom izletu u Vakufu Gornjem.

Tom prilikom joj je Adam ispričao i vic koji je davno čuo od svoga djeda Karla, mada taj vic nikada nije shvatio u potpunosti, znao je da mora biti smiješan jer kad god ga djed Karlo ispriča, cjelokupna rodbina se odvali od smijeha.

“Znaš ti Semiha ono kad Mujo dođe na autobusnu stanicu u Japanu, i kaže: dajte mi jednu kartu za Vakuf!”

A prodavačica ga pita; “za Gornji il Donji? ”

Očekivana reakcija je izostala, a Semiha se nasmijala samo onako kako se ljudi smiju kada ne žele da pripovjedaču bude neugodno.

Do kraja tog školskog izleta Adam je izbjegavao Semihu, što zbog neugodnost, a što zbog toga jer ne zna šta bi više s njom pričao.

Adamov jaran, Arif, za nekoliko dana je , onako usput, spomenuo da ga je Semiha pozdravila.

“Halo, stani, ba, Arif. Šta mi to govoriš?”

“Pozdravila te, bolan, Semiha. Šta si zino ko pas?”

“Ma, ništa, pozdravi i ti nju”

“Stani malo, bolan, jer se to Semiha tebi sviđa?”

“Ma, jok, bolan, koji ti je kurac…Ima glavu ko krafnu”

“Ma, ja, ba, reću ja njoj da ti se sviđa!”

“Reci!”

Ispalo je da i Semiha nije ravnodušna spram Adamovih kovrča, spram njegovog tamnijeg tena, dubokih tamnih očiju i pomalo šiljastog nosa.

Već sutradan je Adam u svojoj pernici našao poruku od Aide, svoje kolegice iz razreda, i najbolje Semihine prijateljice.

“Rekla je Semi da je sačekaš poslije škole, u parku kod nebodera. Aida”

Adam i Semiha su vrlo brzo nakon toga prohodali, skupa su išli u školu, iz škole, na sok i kolače u “Jadranku”, na izlete na Vrelo Bosne, Ilidžu, i u bioskop na predstave od pet do sedam.

Po završetku Osnovne škole, Semiha je upisala Prvu gimnaziju gdje joj je mama Adila predavala geografiju i historiju, a Adam je upisao Treću, koju je pohađao i njegov, dvije godine stariji brat Moshe. Izvrstan đak i kandidat za šahovskog velemajstora.

Adam je smatrao da neće biti nikakvih problema za njihovu ljubav jer je ona jača i od te kušnje, a još i Arif ide sa Semihom u Prvu gimnaziju, pa će i on moć malo na nju pripaziti.

Nažalost, upravo je u tome i bio problem.

Arif, sin siromašnog hauzmajstora Idriza, malo je predobro pripazio na Semihu, a što se njoj jako svidjelo.

Dugo su to od Adama tajili, al njemu je postalo pravo sumnjivo da je, kad god Semihu pozove u bioskop, a ona mu otkaže, Arif isto nečim prezauzet, pa ne može ni on.

A, i kad Arifa na fudbal zove, a on ga odbije, Semiha ne može s njim na Vilsonovo jer mora, kako kaže, da uči.

I to, historiju.

Sve mu je postalo jasno kad mu je Semiha rekla da ima test iz historije u ponedjeljak, pa da zato ne može s njim u bioskop pogledati kasnu predstavu, a on je to jutro sreo Semihinu mamu Adilu kako kupuje kajmak na pijaci.

Pričali su nešto o školi i njegovom profesoru historije u Trećoj gimnaziji, Peri Ustaši.

Taj zvučni nadimak Pero je dobio zahvaljujući dosta “kreativnom” pristupu gledanja na povijest, a ta “kreativnost” se očitovala u izbacivanju svih povijesnih istina, činjenica i dokaza, te predavanju isključivo o uspjesima Pavelićeve NDH-zije.

Na kraju razgovora, reko je teta Adili da pozdravi Semihu, a teta Adila mu je rekla:

“Joj, jesi i ti blesav. Šta je imam pozdravljat kad ćeš je i sam za nekoliko sati vidjeti. Rekla mi je da idete u bioskop večeras. Lijepo se provedite”

A njemu je rekla da večeras uči historiju.

Upito je još Adilu kad oni pišu test iz historije, a ona mu je rekla da su ga pisali prošlu sedmicu.

“Semi je dobila trojku, previše vremena s tobom provodi, al šta ćeš kad se volite…”

Tu večer Adam je čekao Semihu pred bioskopom, a još više je čekao uhljupa koji mu je oteo Semi, i naveo je da mu laže.

Zvao je i Arifa da pođe s njim, al Arifova majka, Adnana, čistaćica u obdaništu, rekla mu je da je Arif već negdje izašao i da ona ne zna gdje je…

Adam je uskoro i sam saznao gdje je , i s kim je, Arif to izašao…

DARIO DžAMONJA



Probudio sam se s nekom mučninom u želudcu, al ne od vinjaka, jer vinjak kod mene već dugo ne izaziva mučninu, već od priče koju mi je jučer ispričao čovjek u Skakinoj kafani kod suda.

Isprva nisam ni htio do Skake ići, koda sam neko sranje slutio, al kako još jedino tamo mogu na teku piti, nisam imao nekog velikog izbora.

Iako je bilo tek pola osam ujtro, Skako, koji inače od osam radi, bio je već otvoren, a unutra je neko već sjedio za šankom.

“Ša je ovo ,ba, Skako? Da se nisi počeo ranije buditi? Molim te da me u buduće o tome obavijestiš. Evo već pola sata šećem ko kreten po gradu čekajući da otvoriš, a ono , ti već dobro otvoren.”

“De, pusti Daco, šta ćeš popit?”

Vidio sam da nije raspoložen za folove i šuplju, pa sam rekao samo kratko:

“De jedan vinjak, al bezbeli, na teku!”

Dok mi je sipao vinjak, samo me pogledao ispod oka, lagano cimnuo glavom prema drugom kolegi za šankom, i rekao:

“Nisam ja rano otvorio, nego jučer nisam ni zatvorio.”

Bezbeli to znači da ovaj nesretnik od jučer tu cuga. Mora da se u neka velika sranja uvalio, al jebe se meni. Imam i ja dosta svojih problema. Jučer sam nazvao svoju Nevenu u Ameriku, a ona je rekla da ne može dugo pričati jer ima „homework“ da piše, a ja, iako sam joj rekao da samo piše jer je škola važna, htio sam da propadnem u ovu zemlju podamnom jer nisam sada s njom da joj pomognem u pisanju, pa da joj pred spavanje pjevam “Plimu” od “Indexa” i da me ona puno voli.

Al ko za neki kurac, ja uvijek privučem nesreću, i to ne samo svoju, već i tuđu. Tako je bilo i ovaj put…

Čovjek mi je pozvao piće, a time je bezbeli, smatrao da je dobio legitimitet da me ovako rano izjutra počne peglati… a i dobio ga je, jer ionako nisam znao kako ću do kraja mjeseca platiti teku kod Skake.

“Ti si Daco, jel tako? Jesi, znam ja, čitam tvoje priče (ajde, barem je rekao priče, a ne članke ili još nešto gore, kao što to neki foliranti koji nikad ništa moje nisu pročitali, znaju reći). Znam da ni tebi ne cvjetaju ruže, al baš zato ti možeš tugu i nesreću razumjeti. Evo, već cijelu noć pokušavam svoju tugu ovom šankeru ispričati, al on samo gleda na sat i konta kad ću više razguliti kako bi on zbrisao kući.”

“Ma, ja!” , rekao sam.

“Volio sam je Daco, pravo sam je volio…a volio sam i njega, bio mi je ko brat, ma bio mi je više od brata. Brat mi je bio šupak, a on je bio pravi jaran. Sve “prvo” što sam proživio, s njim sam proživio…Osim sexa, bezbeli, to “prvo” sam s njom proživio…Daj nam, konobar, još jednu rundu…Prve batine, prvo luftanje, krađe, sitni jalijašluk, psine, i ostale prve stvari koje se s jaranom mogu doživjeti, mamu mu jebem…

Jebem mu mater, sad ga više nema, mrtav je…a i ona, i ona je mrtva!”

“Jebem ti rat!”, rekao sam, i odmah zažalio.

“Ma, kurac rat, umrli su oni puno prije rata…”

Šutio sam, nisam znao šta očekuje da mu kažem, a više mi ni Vinjak, pod tim okolnostima, nije pasao…

“Konobar, daj još jedno. U bioskopu!”

“U bioskopu!”

“U bioskopu!”, ponovio je to tri puta, dok napokon nisam pitao.

“Šta , bolan, u bioskopu?”

“Umrli su u bioskopu!”

Ovaj je pravo otišao, pomislio sam.

“Jebote , Daco, kako ne kontaš. Ja sam je volio, bila mi djevojka, moja prva ljubav, moj prvi sex, moje SVE. Moja Semiha, a on mi ju je oduzeo.
Vidio sam ih u bioskopu skupa, meni iza leđa ju je šupak jebavao…Kurva prokleta! Od tada su za mene mrtvi. Umrli su u tom bioskopu…Kasnije sam ih viđao po gradu, al to više nisu bili moja ljubav i moj jaro, oni su umrli u tom bioskopu… To su bili neki meni nepoznati ljudi za koje ne želim ni da znam!”

Više mi ga se stvarno nije dalo slušati, al morao sam ga samo još nešto pitati:

“A, šta je s tebe bilo?”

“I ja sam umro!”, rekao je.

“Isto u bioskopu?”

“Ne. U Skakinoj kafani!”

I dok sam iz kafane izlazio, mislio sam si da je ovaj , bezbeli, za ludnice, al sad, dok u “Oslobođenju” čitam o samoubojstvu Adama Karduma nezaposlenog profesora historije, u Skakinoj kafani, ne znam šta da više mislim.

Znam samo da ova mučnina u mome želudcu, nije od vinjaka!

Oglasi

Komentiraj

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

w

Spajanje na %s